svaki put prelazimo isto rastojanje

hod od tvog kompjutera do kreveta je

jedino kretanje u dobrom pravcu

naše anksioznosti postaju apstrakcija

čim pod jorganom ukrstimo prste

rekla bih ti zaljubila sam se do neba

ali

neizgovorene reči mi se lepe za nepca

strah je neprijatelj ranjivih

moje male blokade i velika emocionalna oštećenja

ne idu nam na ruku

ipak

atomske bombe u mojoj glavi gube bitku protiv tvog zagrljaja

i više nema sumnje

ploče, kasete i knjige koje čuvaš po policama i ormarima

jedini su antidepresiv

na čija neželjena dejstva pristajem bez pogovora

žao mi je samo

što nas jutro uvek dočeka nespremne

dnevna svetlost izaziva krizu identiteta

našeg odnosa

a silazak niz stepenice povećava distancu

pre nego što izađemo na ulicu

i postanemo odmereni i zbunjeni

želim da ceo svet zna

da

je

zvuk tvog srca dok ležimo u tišini

najlepša melodija koju ću u životu čuti.