Nisam ni doručkovala,
a već sam na minskom polju
fatalnih odluka i strahova uplašenog deteta.
Ubeđena da će
moj stomak istruliti
dok čekam prevoz,
pokušavam da zviždim i dišem duboko.
Mutnim očima gledam nekad lepe fasade,
ružno dekorisane izloge i trotoare pune rupa.
Jasno vidim samo ono što je blizu,
dioptrija filtrira ostalo.
Plašim se auta i smrti na semaforu.
Ulicu prelazim kao manekenka
koja pada na sred piste.
Ako bi baš sada počeo sneg,
kucala bih ti poruku,
dok se pahulje tope na ekranu.
A onda bih,
promrzle prste stavila na obraze-
suze su zimi najtoplije.