svaki put prelazimo isto rastojanje

hod od tvog kompjutera do kreveta je

jedino kretanje u dobrom pravcu

naše anksioznosti postaju apstrakcija

čim pod jorganom ukrstimo prste

rekla bih ti zaljubila sam se do neba

ali

neizgovorene reči mi se lepe za nepca

strah je neprijatelj ranjivih

moje male blokade i velika emocionalna oštećenja

ne idu nam na ruku

ipak

atomske bombe u mojoj glavi gube bitku protiv tvog zagrljaja

i više nema sumnje

ploče, kasete i knjige koje čuvaš po policama i ormarima

jedini su antidepresiv

na čija neželjena dejstva pristajem bez pogovora

žao mi je samo

što nas jutro uvek dočeka nespremne

dnevna svetlost izaziva krizu identiteta

našeg odnosa

a silazak niz stepenice povećava distancu

pre nego što izađemo na ulicu

i postanemo odmereni i zbunjeni

želim da ceo svet zna

da

je

zvuk tvog srca dok ležimo u tišini

najlepša melodija koju ću u životu čuti.

prvo osiguravam uši

stanice na radiju nisu dobar saveznik

ali

ne postavljam uslove

zvučna izolacija je najbolji štit

od empatije koja me uvuče u vir

svaki put kad u prolazu

čujem nešto tužno

dlanovi su, prvih 10 minuta,

bezbedni u džepovima

nakon toga, anksioznost pokreće prste

po besmislenoj mapi

skrolovanja unedogled

prsti se bune, gase aplikacije iz osvete

dižem pogled ka životu koji cirkuliše

u svom apsurdu raskopane slavije

biram da ne vidim natpise na bilbordima

dioptriju lakše podnosim od težine naočara za vid

izlozima prilazim kao razbijenim ogledalima

odraz koji vidim pun je nepravilnih crta

slojevito oblačenje ne pomaže

ljudi koji čekaju prevoz, vide svaku moju nesigurnost,

kao slomljenu kost na skeneru

kako oni lako donose odluke, a ja ne izlazim iz začaranog kruga mesecima, pomislim

iz nemoći savijam ruke u pesnice

toliko jako stežem prste da noktima prekidam cirkulaciju

vetar opet nema milosti

u oči mi baca otkinute čestice asfalta i mutiranu prljavštinu trotoara

možda u ovom trenutku

i tebi treba zagrljaj

nikad sa sigurnošću nećemo znati

da li je naš susret bio samo slučajnost.