prazna mesta
popunjavamo nasumice
svakoga dana
testiramo marfijev zakon
ispod kestenova
prozora sa spuštenim roletnama
pored ilegalnih gradilišta, trafika
i supermarketa
bez mapa i putokaza tražimo
parče ulice koje ćemo obeležiti svojim prisustvom
ispitujemo zabačene uglove komšiluka
iznova začuđeni zbog brzine promena
kako se izbori
sužavaju
perspektivu širimo
u retrovizoru
naše potrage
prati
potreba za
zagrljajem koja uvek bira pogrešan trenutak
kolekcija
neizgovorenih reči punih oštrih oboda
tišina čije šifre
tumačimo kad smo sami
niz slučajnosti se, najzad,
sliva u parking mesto za nas
ko je uopšte
započeo ovu igru
u kojoj je držanje
za volan
važnije
od držanja za
ruke.
