trčala sam kroz penzionerske parkove

ulice zaboravljene na obodima grada

po zarđalim mostovima

čijoj fotogeničnosti nisu potrebni

instagram filteri

prolaze između dorćolskih zgrada

i tašmajdanske bare

brzo, pa sporije

ka

tebi

trening koji traje mesecima

je iluzija kontrole

svakoga dana isprobavam novu strategiju

ipak

sve je jasnije :

strpljenje je maraton za koji nemam kondiciju

i

lomim zglobove u pokušaju da pretrčim

još jedan kilometar

a ti iznova povećavaš rastojanje

trka do bliskosti s tobom

je izazov za sve moje organe

mali, diskretni grč i nemogućnost disanja

su uzbuna koju ignorišem

osećam te u zgrčenoj dijafragmi

istegnutoj tetivi

i suvim usnama

prelivađ se iz jedne srčane komore u drugu

sasvim nenametljivo pratiš

mape urezane u moje dlanove

ima te

u crvenim krvnim zrncima s kojima sam uvek u deficitu

raširenim zenicama moje napukle ranjivosti

svim iščešenjima mojih misli

zlokobno strujanje niz leđa

kaže

da nisu svi ciljevi dostižni

ipak

svečano obećavam:

neću se odreći nijednog kilometra

iako znam da srce sportista brzo strada.