Tužno je bilo.

I mirisalo na kompot od šljiva.

To čekanje da svane dan,

U kojem je disanje, bez gušenja, moguće.

 

Ova pesma nastala je pre tačno dve godine, 28. jula 2014. godine. Tata je tada, po treći put, primao je terapiju na Kliničkom centru. Sećam se da mu je naglo pozlilo. Da me je zvao da dođem. Bojala sam se da neće biti tu kad stignem. Ne znam kako sam dotrčala, umirila disanje, udahnula duboko i ušla u sobu. Osetila sam olakšanje kad sam ga videla. Strah da svakog minuta može otići. Nemoć, jer ništa ne mogu uraditi da se stvari promene. Potpuno iznuren i malaksao, ni tad nije prihvatao činjenicu da je bolestan. ,,Ajmo napolje”, rekao je. Toliko je bio slab da sam ga sve vreme pridržavala u liftu, pa i posle, dok smo sedeli na stepenicama. U nekom trenutku smo, ne znam kako, završili u kafanici pored. Svratili smo na goveđu čorbu, kao da je jedan, potpuno običan dan. Pljuštalo je. Gledali smo kišu i kroz ćutanje, jedno drugom govorili... Da se volimo. Da će biti teško. Da će nedostajanje nekih dana (poput ovog) biti ogromno. Da strah nema moć kad prkosiš. Da bi bio divan deda mojoj budućoj deci. I da smo ponosni zbog progutanih suza, i hrabrosti da sopstveni bol sakrijemo...Zbog tog magičnog trenutka u kafanici kada smo se, svesni da je kraj, ponašali kao da je sve u redu...Posle sam, na putu do kuće, zatvorila kišobran. Da pokisnem. Činilo mi se, da sve suze, koje ni tata ni ja nismo isplakali u prethodne dve godine (koliko je trajala bolest), padaju na mene.