Cveće ljudi koji ga vole je lepše i mirišljavije. Obostrana ljubav znači obostrano cvetanje. Nana je imala predivnu baštu. Šarenu već od marta. Uvek punu leptirova i cvrčaka. Baštu sa mirisom žalfije i čajeva, starih sorti ruža, svežih kajsija i domaćih kolača. Čini mi se da je čitav nanin odnos prema životu i ljudima bio vidljiv u načinu na koji se ona odnosila prema cveću. Posvećivala je jednaku pažnju svim sortama. Ulagala vreme i energiju kako u cveće koje ima već dugo, tako i u ono mlađe, koje tek treba da ojača, prezimi i poraste. Isprobavala je nove semenke. Volela da povremeno, menja raspored i eksperimentiše, neobično kombinujući biljke. Strpljivo, nasmejano, srećno. Njen odnos prema cveću predstavljao je ono što jeste prava ljubav. Slobodu da se menja i razvija. Strpljenje dok se čeka na prvi cvet. Brižnu nežnost koja štiti i hrani. Trud. Posvećenost. Spremnost da se zasuču rukavi i počupa korov koji čeka trenutak nepažnje da se proširi. Hrabrost da se od cveća oprosti na jesen, sa verom u još lepše cvetanje nakon hladne zime.

*

Setila sam se nane dok sam, posmatrala svoju improvizovanu bašticu na terasi. Zaraslu. Neprocvetalu. Prepuštenu samoodržanju. Takav je, do skoro, bio i moj odnos prema sebi i životu. A onda sam shvatila da...Nije dovoljno da imaš saksije, zemlju i biljke koje zaliješ kad zađe sunce. Ne gaji se bašta zbog opuštanja i iz hobija. Ne samo zbog toga. Ne podrazumeva se da će nešto procvetati i porasti ako ,,ima sve uslove“ – vazduh, vodu, svetlost. Uređen i lep život se ne samoodržava. Potrebno je obrađivati svoj vrt, što bi rekao Volter. Svakog dana, iznova. Iz dana u dan moraš da ulažeš vreme, energiju, dobrotu, ljubav. U veze, prijateljstva, posao, porodicu, sebe... Ako se ulenjiš, prepustiš inerciji, odlaganju ili traženju izgovora, ako zanemaruješ sebe i one koje voliš, nema cvetanja ni na jednom polju. Nana je to znala i primenjivala u životu. Sad je red na mene.