Deda je bio od onih vrednih, tihih ljudi koji imaju urođenu eleganciju i finoću. Uvek obrijan, uredan, čist. Čovek koji nikad ne psuje. Pomalo misteriozan zbog svoje tišine. Da su se on i Ivo Andrić poznavali, verujem da bi bili prijatelji. Živeo je u miru sa sobom i sa okruženjem. Znate, retke su dede koje se ne deru ni na koga, ne svađaju sa komšijama, koje vole svi u familiji, a poštuju bivše kolege i saradnici. Moj deda nije opterećivao nikoga. Ni svojim problemima, ni savetima, ni stavovima. Bavio se modelovanjem ženske odeće. Sve što on nacrta i smisli, neko sašije. Neuobičajen izbor posla za muškaraca, Srbiju, vreme kada je podela na muške-ženske poslove bila još izraženija nego danas. Muško dete se, 50.tih godina, opredelilo za neko čudno zanimanje. Neće raditi u fabrici, niti nastaviti porodični posao. Izabrao je neizvesnost, prema sopstvenom instinktu. Nakon penzije, nastavio je da radi.  U svom mikro studiju, kod kuće. Svaki dan, gotovo ceo. Nije se žalio na bolove u leđima od celodnevnog sedenja. Ni na umor kad veže 12 radnih sati. Ni na obim posla i tešku naplatu rada. Sa ogromnim elanom je crtao, šio, dogovarao nove poslove. Kao na početku karijere. Tako se ponaša i oseća poslovno ostvarena i zadovoljna osoba. 

I dalje mi je ta neopterećena posvećenost radu fascinantna. Naročito iz sadašnje perspektive kada je biranje posla, pravljenje ,,rizičnih” izbora, stvar luksuza, privilegija retkih. Mislila sam na dedu kada je bol u želudcu zbog odlaska na posao postao nepodnošljiv. Kada rad više nije bio radost. Kada sam misli o poslu nosila kući i nedeljom imala glavobolju što je sutra ponedeljak. Ok je: i da posao bude stresan, i da nekad radiš prekovremeno, i da radiš kad ti je loš dan ili imaš privatne probleme. Ok je da se čeličiš, snalaziš u ogromnom obimu posla, boriš sa kratkim rokovima, pronalaziš inspiraciju iznova i iznova. To se dešava svuda. Povremeno. Ali ako je nezadovoljstvo konstantno, moraš nešto raditi povodom toga. Možeš promeniti svoj stav i pokazati zube. Možeš ćuteći prihvatiti okolnosti i hraniti frustraciju što nje drugačije. A možeš i preseći. Rizikovati. Probati nešto drugo, novo. Ako na jednom radnom mestu nemaš ono što te čini srećnim, menjaj. Nema pogubnijeg uverenja od misli da je ,,svuda isto, nema idealnog...drugi bi dali sve za taj posao”. To što živimo u Srbiji, ne znači da treba da se po svaku cenu, grčevito držimo nekog radnog mesta, naročito ako nas ne pokreće na najbolji mogući način. Druge opcije uvek postoje. Pitanje je samo da li smeš da isprobaš. Kada sam u glavi prelomila da je davanje otkaza divna, normalna stvar koja jedna vrata zatvara, a otvara druga, desilo se ogromno olakšanje. Hrabrost da promenim ono što je za mene destruktivno, privukla je nove prilike i brzo se pojavila druga opcija. Valjda kada pobediš strah i uzmeš stvar u svoje ruke, stvari počnu da se sređuju... Jedna, po  jedna. Ako nisi srećan, traži dalje. Ne uljuljkavaj se u svojim strahovima i nesigurnostima. Samo putem promene možeš pronaći onaj posao koji će te u starosti, kao mog dedu, u potpunosti ispunjavati i gurati napred. Dakle: i rad, i radost. Lekcija naučena.