Deda je bio od onih vrednih, tihih ljudi koji imaju urođenu eleganciju i finoću. Uvek obrijan, uredan, čist. Čovek koji nikad ne psuje. Pomalo misteriozan zbog svoje tišine. Da su se on i Ivo Andrić poznavali, verujem da bi bili prijatelji. Živeo je u miru sa sobom i sa okruženjem. Znate, retke su dede koje se ne deru ni na koga, ne svađaju sa komšijama, koje vole svi u familiji, a poštuju bivše kolege i saradnici. Moj deda nije opterećivao nikoga. Ni svojim problemima, ni savetima, ni stavovima. Bavio se modelovanjem ženske odeće. Sve što on nacrta i smisli, neko sašije. Neuobičajen izbor posla za muškaraca, Srbiju, vreme kada je podela na muške-ženske poslove bila još izraženija nego danas. Muško dete se, 50.tih godina, opredelilo za neko čudno zanimanje. Neće raditi u fabrici, niti nastaviti porodični posao. Izabrao je neizvesnost, prema sopstvenom instinktu. Nakon penzije, nastavio je da radi.  U svom mikro studiju, kod kuće. Svaki dan, gotovo ceo. Nije se žalio na bolove u leđima od celodnevnog sedenja. Ni na umor kad veže 12 radnih sati. Ni na obim posla i tešku naplatu rada. Sa ogromnim elanom je crtao, šio, dogovarao nove poslove. Kao na početku karijere. Tako se ponaša i oseća poslovno ostvarena i zadovoljna osoba. 

I dalje mi je ta neopterećena posvećenost radu fascinantna. Naročito iz sadašnje perspektive kada je biranje posla, pravljenje ,,rizičnih” izbora, stvar luksuza, privilegija retkih. Mislila sam na dedu kada je bol u želudcu zbog odlaska na posao postao nepodnošljiv. Kada rad više nije bio radost. Kada sam misli o poslu nosila kući i nedeljom imala glavobolju što je sutra ponedeljak. Ok je: i da posao bude stresan, i da nekad radiš prekovremeno, i da radiš kad ti je loš dan ili imaš privatne probleme. Ok je da se čeličiš, snalaziš u ogromnom obimu posla, boriš sa kratkim rokovima, pronalaziš inspiraciju iznova i iznova. To se dešava svuda. Povremeno. Ali ako je nezadovoljstvo konstantno, moraš nešto raditi povodom toga. Možeš promeniti svoj stav i pokazati zube. Možeš ćuteći prihvatiti okolnosti i hraniti frustraciju što nje drugačije. A možeš i preseći. Rizikovati. Probati nešto drugo, novo. Ako na jednom radnom mestu nemaš ono što te čini srećnim, menjaj. Nema pogubnijeg uverenja od misli da je ,,svuda isto, nema idealnog...drugi bi dali sve za taj posao”. To što živimo u Srbiji, ne znači da treba da se po svaku cenu, grčevito držimo nekog radnog mesta, naročito ako nas ne pokreće na najbolji mogući način. Druge opcije uvek postoje. Pitanje je samo da li smeš da isprobaš. Kada sam u glavi prelomila da je davanje otkaza divna, normalna stvar koja jedna vrata zatvara, a otvara druga, desilo se ogromno olakšanje. Hrabrost da promenim ono što je za mene destruktivno, privukla je nove prilike i brzo se pojavila druga opcija. Valjda kada pobediš strah i uzmeš stvar u svoje ruke, stvari počnu da se sređuju... Jedna, po  jedna. Ako nisi srećan, traži dalje. Ne uljuljkavaj se u svojim strahovima i nesigurnostima. Samo putem promene možeš pronaći onaj posao koji će te u starosti, kao mog dedu, u potpunosti ispunjavati i gurati napred. Dakle: i rad, i radost. Lekcija naučena.

 

Cveće ljudi koji ga vole je lepše i mirišljavije. Obostrana ljubav znači obostrano cvetanje. Nana je imala predivnu baštu. Šarenu već od marta. Uvek punu leptirova i cvrčaka. Baštu sa mirisom žalfije i čajeva, starih sorti ruža, svežih kajsija i domaćih kolača. Čini mi se da je čitav nanin odnos prema životu i ljudima bio vidljiv u načinu na koji se ona odnosila prema cveću. Posvećivala je jednaku pažnju svim sortama. Ulagala vreme i energiju kako u cveće koje ima već dugo, tako i u ono mlađe, koje tek treba da ojača, prezimi i poraste. Isprobavala je nove semenke. Volela da povremeno, menja raspored i eksperimentiše, neobično kombinujući biljke. Strpljivo, nasmejano, srećno. Njen odnos prema cveću predstavljao je ono što jeste prava ljubav. Slobodu da se menja i razvija. Strpljenje dok se čeka na prvi cvet. Brižnu nežnost koja štiti i hrani. Trud. Posvećenost. Spremnost da se zasuču rukavi i počupa korov koji čeka trenutak nepažnje da se proširi. Hrabrost da se od cveća oprosti na jesen, sa verom u još lepše cvetanje nakon hladne zime.

*

Setila sam se nane dok sam, posmatrala svoju improvizovanu bašticu na terasi. Zaraslu. Neprocvetalu. Prepuštenu samoodržanju. Takav je, do skoro, bio i moj odnos prema sebi i životu. A onda sam shvatila da...Nije dovoljno da imaš saksije, zemlju i biljke koje zaliješ kad zađe sunce. Ne gaji se bašta zbog opuštanja i iz hobija. Ne samo zbog toga. Ne podrazumeva se da će nešto procvetati i porasti ako ,,ima sve uslove“ – vazduh, vodu, svetlost. Uređen i lep život se ne samoodržava. Potrebno je obrađivati svoj vrt, što bi rekao Volter. Svakog dana, iznova. Iz dana u dan moraš da ulažeš vreme, energiju, dobrotu, ljubav. U veze, prijateljstva, posao, porodicu, sebe... Ako se ulenjiš, prepustiš inerciji, odlaganju ili traženju izgovora, ako zanemaruješ sebe i one koje voliš, nema cvetanja ni na jednom polju. Nana je to znala i primenjivala u životu. Sad je red na mene.

 

 

Ako se uhvatimo za ruke, svi,

jedni za druge,

do kraja sveta i nazad,

sreća će postati začarani krug.

Veliki. 

Sjajan. 

Kao sunce.

I grejaće. Ceo kosmos. 

*Za jednu Jelenu. I jedno sunce.